Никшићко поље
На Никшићко поље Кнез је
Већ са силном војском стаса’;
На пољу се војска сл’јеже,
Као море да с‘ таласа.
А низ Кунак поскакује
Још пошљедна чета лака,
Ка’ да нејде кршом љутим,
Но да лети из облака.
Јунаштвом је надахнута
Момчад дична срца чила;
У бој свети Кнез их води,
Па придошла сваком крила.
Неосјећа јунак муку,
Труд никакву не признаје
У радост му срце плива,
Срећом му се око сјаје.
Топла жеља, која увјек
У рађању умирала -
Сада им се ево жива
Божанствено виђет’ дала:
Под њима је поље равно;
Кнез са војском на пољу је;
И весела војска кличе,
А Никшић се жив не чује!
Па сад призор овај дивни
Од вјекова жељан страсно,
Уставио чету лаку
А барјактар викну гласно:
- Глас на своје грло пушта,
А из срца свијех збори -
“О
јунаци браћо мила,
Благо данас Црној Гори!
Дивно ли си, о Никшићко
Поље равно, поље славно!
Јунацима надалеко
Прослављено већ одавно.
Крваво си разбојиште
Од вјекова далекије’.
Борба крста и мјесеца
Престајала на те није.
Што у Турске силе било
Са крај дивљег њена св’јета -
Преко тебе свака пређе,
Кад на Црну Гору крета.
Војника би доста било,
Да крвави бој учине,
Кол’ко само паса виђе
И њихове величине.
Па хатова помамнијех
И бјеснијех коњаника;
Султанима вазда бјеху
Узданица, зор и дика.
Дивно ли си, о Никшићко
Поље равно, поље славно;
Ал’ што данас, то не виђе
Или никад ил’ одавно.
Што кољевка Обилића
У нас земан одњихала,
Црна Гора, српска круна
Што Србинству храбрих дала, -
На тебе је бојно поље,
Сва та сила данас пала,
И потресла својим махом
И оружјем обасјала!
Кнез Никјола, цар јунака’,
С’ тисућама све змајева,
По теби се, силни, шеће,
А твом граду страх ул’јева.
О, нек’ дрхти град Никшићки,
Он је грешник стари, тешки,
Сагради га пот и суза,
Што је проли Срб витешки.
А насели сама злица,
Све одметник рода, крста!
Ко отиште руку божју,
Његова се хвата прста.
Ал’ Николин мач освете,
Ког побједа свуда прати,
На њ’ се дига’, једним махом
Сад да сваки гријех плати.
Весели се, о Никшићко
Равно поље, српско поље!
Зеленит’ се од кад поче
Н’јеси било среће боље.
Град невјерства, који твоје
Српско лице грдијаше,
Заставе ће, ако бог да!
Окитити брзо наше.
Из јуначких прса’ крвљу
Црногорски витезови
Спраће с твога лица св’јетла
Одметништва биљег ови.
Твојег града пад извјесни
Почетак ће среће бити!
На теби ће, поље српско,
Косово се осветити.
Јер с’ тебе ће кнез Никола
Ка Призрену и Мостару:
Избавиће народ српски,
Обновиће славу стару! …”
С набрекнутим грудма чета
Слушала је барјактара;
А свакоме срце бјеше
Јуначкога пуно жара.
“Ура! хоће ако Бог да!”
Из свег грла викну сваки
Па у поље војсци вељој
Полећеше момци лаки.
Нема коментара:
Постави коментар