У Никшићу граду тврдом
Мушовића диже с’ кула;
На душеку меканоме
Спава у њој дивна була.
Ка’ у чистом зраку тица
Кад весело пружи крила,
По бјеломе душеку је
Бјеле руке раширила.
А рукави свилени јој
Сабрали се до рамена;
Од бјелине мишке њене
Бјела ј’ свила само сјена.
Испод феса злаћенога
Просула се црна коса;
По образу пот јој лака
Ка’ по цв’јету ситна роса.
Груди пуне талашу се
Од слаткога њена диха,
Ка’ пупољци на џбун руже,
Тихи ветрић кад их њиха.
Спава була, слатко спава,
Од пута се још одмара;
Сватови је доведоше
Тек ономад из Мостара.
Спава була, слатко спава,
А Осман је мило гледа;
На душек је крај ње сио
Чар му њезин од ње неда.
И гледа’ је љубу дуго.
Жарким оком пуним страсти,
Врелим срцем пуним среће,
Са осмејком саме сласти.
Па се над њом тихо наже
И сркну јој с’ уста љубав,
Ка’ шарени кад се лептир
На цвијетак спусти убав.
Осмјехну се була прије,
Сјајне очи но отвори,
О врату му руке сави,
Па му драгом проговори:
“Твој ми пољуб сладак сваки,
Ал’ од сваког дражи ови -
Из мука ме шњим истрже,
Што ми даше тешки снови.
Сјеђела сам на чардаку, -
Ах, још и сад језа ми је!
Кад на једном, ал’ низ Кунак
Видјех главу страшне змије.
На глави јој круна златна,
А на круни крстић мали;
Крст и круну све су драги
Каменови обасјали.
На Шљивља је главом дошла,
А труп јој је још низ стране,
Ста’ је јека ка’ у гори
Када вихор ломи гране.
Дуго прође, док на Шљивља
Прикупи се змија ц’јела,
Па издиже главу силну
Из котура свога тјела.
Од свјетлости круне њене
Засјаше се поља, горе,
А наш Никшић, ка’ у мору
Страшног плама да изгоре.
Страх самртни обузе ме, -
У пламену горах и ја,
Кад, са једним скоком паде
Под Никшиће она змија.
И опаса варош силно!
Стаде шкрипа танких кула,
Стаде цика јадне ђеце,
Лелек страшни тужних була.
Тад повика змија нешто,
Ал’ ја не чух ништа више -
Из сна тешког пољупци ме
Слатки твоји пробудише.
У ратно смо доба страшно -
Страх ми даје санак ови;
Преблизу смо Црној Гори,
А предвиђу често снови! …”
Насмија се Туре младо,
Па говори својој љуби:
“Сан те ови учи, да се
Драго с драгим вазда љуби.
Да је вјечно дан са зором
Не би никад ноћи било;
И ми двоје да с’ љубљасмо,
Не би ти се оно снило.
Не будали, не страши се,
Црна Гора би и мину!
Рахатнија не би била
У харему падишину.
Као мало праха на длан
Планула је Црна Гора
Пред ордијом Сулејмана,
А од њена силна зора.
Једва с’ мјесец испунио
Од острошког љутог боја;
Већ се никад Црна Гора
Неће дићи љубо моја.
Од здравога срца само
Јуначки се поклич чује;
Ђе с’ одзива гором лелек
И у срцу: леле! ту је.
У ране је Црна Гора,
У црно су жене њене;
Јунаштво јој само оста
Да га пјесма још спомене.
А до овог боја не би
Црна Гора нама лака;
Грађанин ће у рај сваки,
Издржа’ је овдје пака’.
Дан нам није сласти пружа’,
Ноћи су нам без сна биле,
ђеца су нам закржљала,
Све од страха њене силе.”
Тако збори Осман млади
И на срцу стиска булу,
Кад, ал’ у град вика страшна,
А помамни бат у кулу.
Дотрчаше Мушовићи,
За оружје свак се хвата,
А Арслан-бег стари виче:
“Извед’те ми мога хата!”
И хата му изведоше
На њега се баци лако,
Ка’ од гробља даље да је,
А кољевци да с’ примак’о.
И задими равним пољем,
За њим сви су Мушовићи;
На добре су коње они,
Ал’ им тешко старца стићи.
Сам Осман-бег млади стиже
И до баба стаде свога;
Носаше гa мах јуначки,
Стид још више гонио га.
Виђе, е се нешто збило,
У харему док је био,
Па се боја’, да га посље
С тим ко неб и прекорио.
Те похита куд свак иде,
И не пита: куд? ни, камо? -
Јунак хита с јунацима,
Међу прве да је само.
За њима су Турци млоги
Изл’јетали из сокака;
Пут Шљивља је похитала
Коњаника чета лака.
Јер Турцима с’ првих стража
Глас немили бјеше стига’:
“Од Шљивља се дим и тутањ
Страховити ено дига’!”
Док су Турци изл’јетали
Дан а Шљивља виде што је -
Младој љуби Османовој
Срце силно куцало је.
Забринута тужно збори:
“Страх ми даде санак ови!
Преблизу смо Црној Гори
А предвиђу често снови!”
Није дуго потрајало,
Врнуше се Турци граду;
По сјетноме лицу њину
Досјети се сваки јаду.
У трен ока град је ц’јели
Глас страховит’ већ сазнао:
“Кнез Никола с војском вељом
На Шљивља је ено пао!”
Од огњева небројених
Дим притиска’ поља, горе;
Од пјесама веселијех
Сва се брда силно оре.
Ка’ на води лабудови,
Шатори се пољем б’јеле,
А Кнежев је шатор сјајни
Надвисио друге ц’јеле.
“На оружје!” Турци вичу;
“На оружје!” Свуд с’ одзива;
И шанчеве граде брзо,
Старо, младо не почива.
И Осман-бег на шанцу је;
Дома није још ни био,
А љуба му млада тужи:
“Мој се санак испунио!...”
Нема коментара:
Постави коментар