среда, 29. јануар 2014.

IV Робови



IV
Робови

Румен сјајна на истоку
Позлатила сунцу пута;
Засијнула поља родна,
Као златом обасута.

А кад сунце врх планина
Помолило прве зраке,
У пољу је никшићкоме
Нашло будно све јунаке.

Поранили Црногорци,
- Јунак ти је вазда будан;
Весело се послу дали,
Мило им је, није трудан.

Ноћна влага оружје им
Дохватила рђом мало,
Па је сваки чистио га
Док је опет заблистало.

Свјета’ образ, пушка свјетла
Јунаку су у ред исти:
Тек устане, прекрсти се,
Па оружје своје чисти.

И сад ради свак и пита
Не је л’ коме што се снило,
Већ на куле и Требешку
Да л’ се ноћас што гођ збило.

Да л’ су браћа Црногорци
Заузели оне куле?
Је су л’ јадни изгинули,
Ил’ кукају у град буле.

На опасни пут су пошли,
И проз Турке и по ноћи;
Освојит’ их мука жива,
Ништа мања до њих доћи.

И ко тако брижно збори
Надом му се блиста чело;
Та јунаку Црногорцу
Што се икад још отело!

Али облак мож’ и сунце
Да помрачи за час један;
Брига мути радост лицу,
Радост  жари поглед  ледан.

Кнез Никола, и он бјеше
Уранио млого рано,
Радостан је био силно,
Када му је дан осван’о.

Јер тешка су узбуђења;
Препуно л’ је срце њима,
Сан се тешко зауставља
И у поноћ на очима.

Па стражара првог пита:
“Је л’ од војске когод стиг’а?
Је ли Петар куле уз’о?
Је л’ топове Машо дига’?”

Хтједе стражар рећи: “није!”
А топ пуче са Требјесе!
Громко “ура!” војске ц’јеле
И грм топа поље стреса.

“Је л’ Требјеса заузета?”
На питање Господара
Са Требјесе топ весело:
“Узета је !” одговара.

Узеше је Црногорци
Са јуришем прсимице;
Шње се Турци разбјежаше,
Ка’ с’ лежиста ноћу тице.

Сретни бјеху: нит’ ко паде,
Нит’ допаде тешких рана;
Мјесто лака момка , топ је
Дао брзо глас до стана.

Није дуго потрајало,
- Сунце бјеше још високо,
Виђе с’ поља коњик један,
На змају је живи соко.

Алат му је полегао,
Са трбухом земљу тиче,
На ноздрве хукти силно,
Ка’ разјарен бик да риче.

Од прашине облак ц’јели
За алатом подига’ се;
На коњику пушка свјетла,
Ка’ у ноћи муња сја се.

Лети алат, а коњик би
Чисто шњега полетио;
Лети алат, брже немож’,
А коњик би брже хтио.

Сва је војска гледала га,
И слутила ко ће бити;
У толико у њу стиже -
Лаки вјесник поносити.

Па пред Кнеза вес’о ступа
И овако проговара:
“Господару, слави новој
Послужи ти срећа стара.

Вир, Растовац и Видрован
Освојисмо прије зоре;
На њима се крсташ вије,
У њим’ пјесме наше оре.

Бог и срећа добра даде,
Не погибе од нас нико;
Има два три рањеника,
Друго ј’ здраво свеколико.

Мртве Турке укопаше,
Тридесет су гроб до гроба,
А до мало стићи ће ти
Три стотине жива роба!”

Насмија се кнез весело,
Па се у шпаг руком маша:
“На дуката два три ова, -
Увјек ‘ваки глас донаша’!”

И весео гласник оде,
Хлад не тражи да с’ одмара
Што му треба нашао је
Са дружином у крчмара.

Боцом вина весеља је
Веселоме срцу прида’,
Па је прича’ све о боју
И пјевао без прекида.

И пјева’ би још за дуго,
Слуша’ би га радо сваки,
Ал’ на другу сад се страну
Обрнуше момци лаки.

У око су турско робље
Црногорци допратили;
Весели су Црногорци
Веселији сада били.

Тек јуче су пољу сишли,
И побједу сад већ славе:
Заробили триста роба,
Освојили три тврђаве.

Срећа прва снагу нову
Јуначком им срцу даје;
Она смјелост побједнику,
Побјеђеном страх задаје.

Гле, синове пророкове,
Гле, грађане каријишнике!
Јунаштва су правог узор,
А сад јада бједне слике.

Иде робље невесело,
- Весело га стража прати!
Од жалости ни друг друга
Није мога’ погледати.

Јунак силни, који досад
У смрт гледа по сто пута, -
Сад у земљу очи упръо,
Куми земљу, да г’ прогута.

И проклиње она зрна,
Што су крај њег’ фијукала,
И завиди сретној браћи
Бранећ куле, што су пала.

Тешке уре за јунака!
Што је бољи, теже ј’ сноси.
Од погледа побједничког
Лакше сваку смрт подноси.

Кнез Никола испред свога
Шатора је војску гледа’,
И теретну миса’ њину
Познао им из погледа.

Па најближег слугу зове,
Заповјед му ову даје:
“Нек се брзо макне војска,
Роба мучит’ гријота је.

Па робове једна чета
Нек’ под оне води стране,
И нека им дадну доста,
Да с’ напију и нахране.

Робови су данас они,
Ал’ јунаци за то исто,
За царство се храбро били,
Јунаштво им оста чисто.

Бог их нама даровао,
- Нека му је вазда слава;
У побједи не неузн’јет се,
Јунаштва је предност права!”

Брзи момци изван војске
Заробљене Турке воде,
Па им дају меса, хљеба
И ракије мјесто воде.

Добрим јелом, слатком р’јечи,
Да бол роба непозл’једи,
Угошћују момци Турке
По кнежевој заповједи.

Виде л’ кога невесела -
“Рахат море!”говоре му.
“Та јунак је вазда спреман
Од зле смрти и горему.

А вама је опет добро,
У добре сте пали руке!
Из гроба се не устаје,
Добро дође посље муке.

Јунак цјенит’ зна јунаштво,
У муци је оно више -
Пиј низаму! … Гле грађане,
Ракију вам сву попише!”

Тако зборе и шале се,
Док им тугу разагнаше;
И већ низам живнуо је,
А грађани заграјаше.

Та крви су српске они,
И ако су вјере друге;
Осјетише, с браћом да су,
Неста брзо у њих туге.

Разведоше збор и шалу,
Помаже им и ракија.
Мало прошло, доста било
Сваког збора, слатког смија.

Али пиће, што весеље
За час један изазива,
Исплакати никад неће
Право чувство срца жива.

Пију Турци, и смију се,
Па жалосно опет стану;
Пут Никшића погледају,
Стисну очи, па уздану.

А витешки Црногорци
Не би рекли тад ни р’јечи.
Срце тужно за слободом
Ни р’јеч братска не изл’јечи. 






 




Нема коментара:

Постави коментар