четвртак, 30. јануар 2014.

IX Чађалица



IX 

Чађалица

Баш дан летњи сунце пече,
Сву ноћ драгу мјесец сија,
Ал’ дим густи више града
Зрак ни један не пробија.

Као тешка миса’ душу,
Ка’ невиност гријех зао,
Ка’ несретног очајање –
Дим је Никшић притискао.

Од велике бојне тмуше
Дан и ноћ је једна тама,
Коју пушке и од топа
Сјевуцање тек пролама.

С дана у дан бој се бије,
- Тек га за час сан прекида.
И већ у град млога кула
Без крова је и без зида.

С дана у дан бој се бије,
И јунак је млоги пао;
Проређени редови су,
Ал’ дух није малаксао.

Бију храбри Црногорци,
Ал’ и Турци одбијају;
Ка’ фишек им живот плане,
Али живи град не дају.

Дан живота само граду
Су сто својих откупљују;
Одржањем једног дана
За сто други с’ укрепљују.

На сваку је страну борба,
Крв се лије немилице,
Али ниђе тако страшно,
Ка’ код куле Чађалице.

С њеног згодног мјеста Турци
Сипљу огањ на све стране.
На муку су Црногорци -
Град да бију, не да с’ бране.

Па се моле кнезу своме,
Да их пусти да јурише;
Шњом да сломе граду крило,
Без ког нема маха више.

Но кнезу је жа’ војника,
Па јунаке уздржава;
Од града је њему дража
Црногорца једног глава.

Град ће пасти пр’је ал’ посл’је,
Јунаштву му подлећ’ мора;
Ал’ јунаци изгину л’ му -
Што ће без њих Црна Гора!

Драгоцјене крви ове
И кап једну штеђет’ жели,
А потоком нек потече, -
Већ на ино не буде ли.

Па топове кнез нареди,
Да ватрена уста њина
На предају збором громким
Склоне бјесног грађанина.

И још два се дана држе
Двије куле Чађалице,
И у њима низам царски
И никшићке љуте злице.

Већ над главом кров се крха
И зид јаки рушећ сл’јеже,
Али куле не пуштају,
Нити у град Турци бјеже.

“Не пушт’ Ибро! Држ’ Хасане!”
Вичу Турци непрестано.
Зову Турци, а млоги је,
Кога зову већ издан’о.

Згодило га зрно смртно,
Кам ил’ греда притисла га;
Ал’ са смрћу сваког расте
У живима нова снага.

Па и пламен кад обузе
Потрешене тврде куле,
Још се из њих глас Турака
И убојне пушке чуле.

Но срца им плам јуначки
Кулâ огањ већ савлада;
Тек скочише из њих Турци
И њинога неста града.

Једним праском паде кула;
Још по који пут што плане,
Па у диму и плам мину,
Ка’ рањеник кад издане.

У шанчеве, у крш љути,
У шкрипове и рупине
Сад западе друг до друга,
Да се бије, док погине.

Кад кнез виђе, смрт и Турчин
Да с’ раздвајат’ већ не кани, -
Из све војске узео је
Триста друга одабрани.

Небира их по јунаштву,
Јер јунаштва сви су дика,
Но по сенту и племену
Узео је по војника.

Ц’јеле војске тим је жалост
За јуришем утолио,
Јер свак поћи није мога’,
А сваки је поћи хтио.

И весело кнез их спрема,
Кад немога чекат’ више,
Убојника својих триста
Чађалицу да јурише.

“Хајд’те с богом, о јунаци!”
- С благословом кнез их прати: -
“Здраво посли и здраво ми,
Да се опет сваки врати!”

А јунаци ови дивни
Тек се слатко насмијаше”
“Ти здрав да си Господару,
За главе је лако наше!”

Као да су хтјели рећи:
Благо нама, кад идемо!
Ко бој бије мр’јет му ваља,
Рођени смо да гинемо!

И кад паде ноћ на земљу,
И у облак мјесец скри се -
Храбра чета кроком живим
Чађалици приближи се.

Без жагора и без даха,
Ка’ по срцу жеља тајна,
По ноћи је ишла живо
Чета храбра и истрајна.

И уз стране Чађалице
Оне кршне, ломне ст’јене,
Већ се пужу убојници
Тихо, лако, као сјене.

А кад бјеху већ високо,
Халакнуше громким гласом
И посаду храбру  турску
Испунише са ужасом.

Тек по једном пушка плану,
Па нож с’јевну из корица,
Два три пута и нож сјевну -
Српска оста Чађалица!

Испуни се жеља кнеза:
Не погибе војник цигли;
Сви га сјутра здраво сретну,
Ка’ од њега што су дигли.

Ноћ је Турке забунила,
И у ноћи страва већа;
У мрак заман бијућ’ јадни,
Без замјене даше плећа.

Али мало ко утече
Црногорском јатагану;
Црна ноћ  је оставила
Леш до леша б’јелом дану.

На врх брда два су леша,
Још и мртви ка’ да пр’јете:
Једно бјеше Ахмет Јусов,
А друго је - Омер д’јете! --
  






Нема коментара:

Постави коментар