X Смрт попа Мила

X  

Смрт попа Мила

Већ тридесет дана тешких
У опсади Никшић цвили;
Живот су му муке смртне,
Ипак му се живјет, мили.

Грађанин је јунак силни,
Жив се ником не подаје;
Још се сјећа турској моћи
Робовања б’једне раје.

А ко једном силу има,
Тешко му је без ње бити;
Ко је сабљом страх задава’,
Не мож’ туђу власт сносити.

Зоран Турчин не да спазит’
Малаксалост своје моћи;
Пушком меће, грлом вришти
И по дану и по ноћи:

„Хај мичи се, Црногорче,
Са главица наших ови’!
Јунаци сте, знамо добро,
Ал’ и ми смо витезови.

Боље ви је данас лијепо,
Него сјутра са грдилом,
Јер султан нам индат шаље,
Костаћ пашу с вељом силом.

А и без тог Алаха, нам!
Све ћемо ве разагнати, -
Кам од њега док је, град се
Никад неће вашим звати ….”

Б’јесни Турци непрестано
Тако вичу из шанчева,
А прса се црногорска
Напуњају страшна гњева.

Да не јурну на град с мјеста,
Задржат’ их ко би могą’?
До једина – да с’не мичу!
Кнез Николе ријеч строга.

Ал’ у шанцу намјери се
Силан јунак, попе Мило,
Та мегдани од како су
Равних му је мало било.

Од Никшића до Мостара
Дјелио је свуђ мегдане;
У крвавим бојевима
Јуначке је пров’о дане.

У хиљаде бјеше виђен
Са љепоте мушке своје;
У Срба му равна не би,
Кад уз гусле он запоје.

Вино му је слатко било,
Ка’ крв Турску да пролије;
Срцу није жељу стеза’
Л’јепо око да га грије.

Храбре мишке, срца врућа,
Јунак силни своје воље;
Бој зађести, него слушат’-
Знавао је много боље.

И сад оне кад чу р’јечи
Од Турака из шанчева,
На крш један скочи гњеван,
А ка’ муња оком сјева.

Па ка’ ора’ из облака,
- Обје војске чују лако,
Потурицам’ охолијем
Довикује јунак ‘вако:

„Лакше Турци, прегнали сте!
Времена су друга сада:
Наша зора сунце рађа,
А ваш мјесец крвав пада.

О Султана старој моћи
Вама с’ Турци само сн’јева;
Јадни Султан у Стамболу
Другу пјесму сасвим пјева.

Па и да вам индат дође,
Шта ће Костаћ’ потурица?
Што ће орлу крилатоме
Мали царић, ситна тица:

Преко њега и војске му
И шанчева ваших свије’-
Кнез ће сабљом на очи му
Сломит’ граду све капије.

Него чујте, Турци добри:
Јунаци сте од земана!
Град вам пада, ал’ је стидно
Да вам падне без мегдана.

По пјесмама нашим знате:
Двије војске кад се стану
Прије боја понајбољи
Огледају с’ на медану.

Ја ве чекам на пољани,
Нек’ изиде који смије!
Не см’је један, ход’те четир
За мене је још часније ….”

Још поп Мило у р’јеч био,
Ал’ из града пушка плану –
Срам на образ турски паде
Кад и Мило на пољану.

На мегдан му не смједоше,
А говор му би им тешки,
Напушти их хар јуначки,
Учинише невитешки.

Убише га из потаје
У трен исти седам зрна,
И јунака мртва једва
Дочекала земља црна.

А из града искочило
Туре једно лака скока,
И уграби с Мила главу
И још сабљу у трен ока.

Кад то чуше Црногорци,
Боже мили веља чуда! –
Затутњило поље равно
Ка’ час да је страшна суда.

Узруја се ц’јела војска,
На град свак би јуришао,
Но на кнеза р’јечи ове
Свак се опет утишао:

“О јунаци моји славни,
Што сте тако узрујани?
Не видите л’ да су граду
Избројани црни дани!

И да није наше силе,
Од своје би пали они.
Ко се срамног дјела хвата,
сам у пропаст себе гони.

Побједа је уз јунаштво,
Уз јуначки образ свјета’;
У Турака неста тога,
Па ће и њих с’ овог св’јета.

Да сад на град јуришите
То вам за част вашу није,
Презрите им – не јунаштво,
већ убиство најсрамније.

Не дајте им сада згоду
Да са бојем сперу љагу.
Нек’ убиства издајничког
Стиди им се траг по трагу.

А поп Мила жа’ је мени,
И освећен он ће бити –
На град ће се брзо барјак
Побједнички наш развити!”

И у војсци црногорској
Утиша се узбуђење,
Ал’ у граду никшићкоме
Сад тек наста страшно вр’јење.

Оно Туре, што им дође
Са поп Мила мртвом главом,
Би с поругом дочекано,
Не с весељем и са славом.

Због убиства срамног бјеху
Застиђени и у страху,
Те сад Турци одабрани
Међу собом говораху:

„Пропаст наша на нама се
Показује злијем знаком.
Гле, данас се, ка’ нам стари
Не побисмо са јунаком!

Већ га грдно из потаје
Укидосмо с’ овог свјета,
Да нас стигне у јад ови:
Виша брука и освета.

Него хајде да врнемо
Злу нам сабљу и ту главу.
Што ће срамном лик на видик,
Што помаже грожња лаву?

Можда бисмо тијем могли
Ублажити гњев душмана,
И срамоту, што нам мрачи
Славу ових дичних дана!”

На муку се Турци нашли,
Па их мука умудрила,
И спремише брзо главу
и шњом сабљу попа Мила!

И даше је у марами
Умивену, очешљану,
Старој були, да је носи
Црногорском главном стану.

Још је Турци научили,
Каурима што да лаже,
Да срамоту своју скрију
И гњев њихов да ублаже.

Када була у стан дође,
Пред главаре главу спусти.
Хтједе зборит’, но ни р’јечи
Не даше јој да изусти.

Црногорца сваког бјеху
Савладали гњев и туга,
Кад видјеше на ледини
Мртву главу свога друга.

Само Новак, Милов рођак,
- На гласу је јунак и то!
У срцу је тугу стиска’,
Па је река’ поносито:

„О Туркињо , што ћеш зборит’
То унапр’јед што смо знали:
Н’јесу Турци од љубави, -
Од стрâ су ни главу дали.

Него хајде, па им реци:
Освете се нек не боје;
Доста им је, што јунаштво
Оцрнише навјек своје.

Нам’ јунака тек убише,
А јунака у нас доста,
Али себи срам задаше,
На имену што им оста.

И реци им: жао нам је
Што си јадна с’ утрудила;
Слободно су они могли
Доћ’ на укоп попа Мила.

Шњима на гроб заједно би
По ракију оцједили
За мир душе покојника,
И јунаштву наздравили!”

Хтједе була нешто рећи,
Ал’ јој Турства понос неда:
-Јунаци сте, благо вама!”
То јој с’ виђа из погледа

Оде була граду црном,
А сјетна је млого била.
Црногорци укопаше
Свог јунака попа Мила.

А спомен му задржаше:
Док је јеке од пушака,
Да се пјева, да се слави
Славно име тог јунака ….

Од укопа овог црног
Прошло било млого дана,
А на дому за смрт сина
Не зна мајка саморана.

Добри људи крили су јој,
Да је стару не уцв’јеле,
Јер много су јада њене
Дочекале косе б’јеле.

На пошљетку дочула је,
За дуго се крит’ не могą.
Је л’ препукло срце старој,
Кад чу за смрт сина свога?

Ах, јунаке које рађе
И сама је јуначица!
Њој утече усклик вес’о,
А нескваси суза лица:

„О зашто сте људи злобни?
Што кријете славу моју?
За друго их и не рађах,
До да падне свак у боју!

Боже благи, теби хвала!
Најсретнија ја сам мати!
Хвала теби, што сам могла
Ову слабу дочекати!

Три сам сина одгајила,
Све јунака, правог лава
И свијема – благо њима!
На бојишту оста глава.

У Пиву ми Рамо паде,
На Граховцу храби Лука,
а сад Мила под Никшићем
Прихватила божја рука.

Ах, од мајке ваше нема
Сад сретније у свем роду:
Јуначки сте живот дали
Сви за кнеза, за слободу!”