четвртак, 30. јануар 2014.

XI Освојење



XI
Освојење

Још грађани Никшић бране,
Сад нарушен, негда  л’јепи,
Мишке су им уморене,
Ал’ им нада срце кр’јепи.

Над је сила божанствена,
Ни слабому клонут’ неда:
Шњом и сретан сретнији је,
Живјет’ мисли ко смрт гледа.

„Држимо се још дан који!”
-Довикују један другом;
“Помоћ брза стићи мора
Од Сјенице или Дугом.

Неће дати цар једини,
Да с’ јунаци Црне Горе
С перјаницом челенке му
Пред Турћијом силном зоре.

Цар је оно, ком тек с чела
Миса’ црна ил’ ведрија
Са ужасом ил’ милошћу
Свјета ц’јелог срч пробија.

Није султан ка’ цар други,
Себи равних да признаје,
Да напушта што ко тргне,
А да држи, што остаје.

Цар је оно, ког је вољи
Св’јет подлега’, да га двори.
Крај је наша’ царству млогом
Па ће наћ’ и Црној Гори.

Одбраниће он Никшиће,
Од крајине своје крило;
И остаће раја, што је,
Ми бегови ка’ је било.”

Без гласника и без гласа,
Одкуд ова узданица,
Кад град пишти у затвору
Ка’ у канџе орла тица?

Још им вјера у моћ тврда
А вјера им даје наду:
Да ће подн’јет’ мушку тешку,
Помоћ брза стићи граду.

И помоћ им збиља хита,
Силна војска са свих страна;
Све Бошњака, Херцеговца
И низама одабрана.

У касабу Невесињску
Једна с’ војска прикупила,
Са Ченгићем Хајдар-бегом
На Загорју друга била.

А највећа с Хафис-пашом
На Језера равна стиже.
Страх и ужас пред њом иде,
Плач и дим се за њом диже.

Паде војска на Језера,
Ал’ се брзо отуд врати;
А кап сваку крви српске
Са толико глава плати.

Јер тек кнезу глас што дође
Да с’ индату Никшић нада:
Војеводу Сочицу је
С војском посла’ испод града.

И Сочица, соко сиви,
Хафис-пашу дочека’ је,
И зрак наде црном граду
Тек је засја и настаје.

На Загорју, Невесињу –
И те војске малаксаше,
Кад им дође глас ненадни
О пропасти Хафис-паше.

На муку су Турци тешку,
Ђе се нашли ту и стали;
Напр’јед крочит’ нит’ се врнут’
Страх и стид им н’јесу дали.

Да у Дугу сами пођу?
У Дугу је мука ући:
Многа  ј’ војска пјесмом пошла
А побјегла кукајући.

Страшна Дуга и крвава
Гробница је од јунака,
И споменик мртвим у њој
Стољетна је буква свака.

Да се врну? - Срамота је
Поћ’ у нидат’ не дати га!
На дом сваком срам би пао
Пр’је но дому што би стига’.

Нема им се куд ни камо!
Ђе се нашли ту и стали,
А за нову помоћ живо
На све стране кликовали.

Па шњом напр’јед тад да јурну
И Никшићки град избаве;
Царства углед шњим да спасу,
Ил’оставе под њим главе!

Стоје Турци и кликују,
И помоћ им добра стиже,
Ал’ град им је још далеко,
А пад града све је ближе.

Кнез Никола у цик зоре
Скупио је све главаре,
И заповјед војсци дао,
На Никшиће да ударе.

„Педесет су дана скоро,
Под Никшиће да смо пали;
Турци су нам доста муке,
Ми још више њима дали.

Радио сам о злу мањем,
Да прихватим град онаки;
Жа’ ми бјеше град изгорет’,
И ваш живот жа’ ми сваки.

Сад на ноге Црногорци!
Нека буде што бит’ мора;
А наш крсташ на Никшићу
Нек обасја прва зора!”

Реч кнежева оде с’ војском,
А срете је радост веља;
Јер од како под град дође,
То јој бјеше цигла жеља.

И у часу, ка’ град с неба,
Топ и пушка от свуд осу,
И над градом направише
Огња живог смртну косу.

И Небојша кула тврда
Из темеља уздрма се;
И још један метак у њу
Па у огњу сва засја се.

Паде зрно у џебану:
У облак се облак диже,
У дим густи сто Турака
Летећ  један другом стиже.

Страшан призор потреса’ је
Очајничке у град борце;
Миса’- на град крсташ дићи
Напр’јед води Црногорце.

И мрак кад је дан надвлада’,
Град се сјао ка’ на дану;
Око града свуд су Турци
Дигли ватру за обрану.

Запалише куће, стаје
И сјеништа наоколо,
Да душмана, јуриши ли,
Виде свуђ на поље голо.

Кнез Никола гледа ватру
И јунаштву с’  турском диви,
И гледа’ је војску своју,
Ђе просипа огањ живи.

И усијан ђе је обруч
Од тог огња град опаса,
Па усхићен тим погледом
Вес’о викну из свег гласа:

„Диван ли је прстен ово,
баш за Никшић град крвнички!
Са смрћу сам вјерио га –
То му ј’ прстен вјеренички!”

И пушака плам још један
И још један цик топова,
Па уз халак Црногорца
Сврши с’ страшна борба ова.

У шанчеве око града,
Пуне крви од јунака,
Орлови су изљећели
У час један без узмака.

А Турци се у град збише,
Већ пропали не да бране,
Но тужнима на Небојшу –
Бјели барјак да осване! ….

Сјајна зора дан нав’јести,
- Турцима је црна била;
А на граду Никшићкоме –
Тешка с’ врата отворила.

Изидоше сви главари,
И пођоше кнезу право,
А јуначко срце им је
Тужно било и крваво.

„Милости се твојој, кнеже,
Предајемо с градом сада;
Бранисмо га док смо могли,
Сад падамо, кад он пада!”

„И милост вам пуну дајем”,
- Кнез им благо одговара;
„Јер јуначки бранили сте
Град свој славни и част цара!

Јунаштво вам цјеним дично,
Ко је с градом не ће пасти,
И за то вас св’јех остављам
Под оружјем и у части.

Низам царски слоободан је ,
Куд му воља да обрне;
Црногорци пратиће га
До границе Горе Црне.

А грађани нек остану,
На свом дому у слободи,
Па из крви проливене
Нек’ нам вјечни мир се роди!”

И Турцима том милошћу
Разведри се мутно чело;
Приступише кнезу руци
Па викнуше сви весело:


“Сретан био кнеже вазда!
И Никшић ти сретан да је!
Ко јунаштво ц’јенит умје
И Бог руку том надаје!”




                                                              



Нема коментара:

Постави коментар