VII Опсада

VII

 Опсада

Никшићки су Турци стали
У шанчеве око града,
А пољем се разиграла
Црногорска момчад млада.

На Шљивља се равном пољу,
Одмарали већ три дана,
Па се момчад ужељела
И потрка и мегдана.

Срце им је набујало,
Па их носи, ка’ на крила:
На Никшиће кнез их води,
Па се силно веселила.

Од војводе Вукотића
Глас је доша’ кнезу рано:
Да је с војском с поља горњег
Под Никшиће он осван’о.

Ту шанчеве одмах дига’,
Војску врга’ свуђ по њима,
И тврде их окитио
С топовима, с барјацима.

У то стига’ и глас други:
И Клачина да је пала,
А посада из ње турска
У Никшиће избјежала.

Видјели су Турци да је
Мука кулу да одбране,
Па се у град окупили
Сви наједно, да га бране.

Тек глас овај кнезу дође,
Сву на ноге војску диже;
Полећеше Црногорци,
Једва један другог стиже.

А војводу Пламенца  је
С’ војском посла’ пред свијема,
Да Турцима већ из града
Ни помака никуђ нема.

Још главице студеначке
Послао га, да засједне,
Па већ у град ни из града,
Да немакне душе једне.

Јер између војскâ ови,
Око града што су стале,
Чете млоге за стражење
Свуда су се разређале.

Само тице још им које
Из висина што доходе;
И оне су ка’ да туже:
Тешко ли је без слободе!

А с’ осталом војском кнез се
Бод Будошем сад устани;
На поглед је војсци цјелој,
А виде га и грађани.

Виде Турци војску силну,
Што се слегла око града;
Гледају је, па им срце
Од великог пуца јада.

По пољани, испред града,
Каурска им војска пала,
Ђе с’ до јуче момчад градска
На коњима џилитала.

А хајдучка чета мала
Ни крај поља, ни по ноћи,
Од Турака никшићких  је
Тешко могла досад проћи.

Тица лака из облака
Наднесе л’ се више града,
А Турчина ћеф згрије ли, –
На сокак му пред њим пада.

Од настанка вазда силан,
Бранио је град и поље;
А сам свуда летио је
На крилима пусте воље.

Стиза’ цете, пљен отима’,
Зло чинио без милости,
Бранећ’ поље, оставља’ је
На далеко у крш кости.

Вичан живјет’ у слободи,
Сад у граду ст’јешњен цвили;
С тога су га јади више,
Но душмани освојили.

Тек што дође кнез под Будош,
Под свој шатор уљега’ је,
Па уздахну, прекрсти се:
„Част и слава Богу да је.

С мало војске, с крви мало
Ц’јело поље притиска’ сам.
Свемогући! воља ј’ твоја,
Данас с војском под град да сам.

У помоћ ми буди и сад
Да не падне крв велика;
На познања пут изведи
Мрачну душу невјерника.

Јесу вјере одпадници,
Ал’ синови рода могą;
Крв њихову пролит’ ми је,
Ка из срца рођенога.

А ако их лажне вјере
Дух опаки не остави:
Нек’ побједа мог оружја
Твог имена свемоћ слави!”-

Кнез Никола тако рече,
Па с кољена књигу пише;
Никшићкоме граду бјелом
Управља је на првише:

„О грађани, Турци добри!
Примака’ се час одлучан;
Зор залудни занесе л’ ве,
Биће за вас за’ и мучан.

Ја сам с вељом војском доша’,
Не Никшиће да суминем,
Већ са земље херцегове
Старог ропства иг да скинем.

Ако јој је Мостар глава,
Оногошт је перјаница:
Њу сам крен’о најпр’је дићи,
Јер је турска узданица.

И уљећ’ ћу у град Турци,
Данас, сјутра, кад ми воља,
Да ће у крв град утонут’,
Крв из овог провр’јет поља.

Него чујте! Крв ми ваша
Мила Турци, ка’ и моја;
Што бит’ мора, радији сам
Ако може бит’ без боја.

Наша крв је једна иста
Од косовских још ђедова;
Срб ил’ Турчин - браћа једна,
Ближе нема земља ова.

Соколовић, Срб, Требињац,
Бјеше везир уз султана,
А владика од Охрида
Брат му исти, истих дана.

Оног маче сјај господства,
А уздржа вјеру ови;
Оног трагом ви сте пошли,
А остали ми Христови.

Тек вјером се раздвојисмо,
Ал’ остасмо крвна браћа;
Тица прне туђем јату,
Но своме се опет враћа.

Сјетите се, о грађани,
Свог пор’јекла и старине,
Па остав’те бој залудни,
Да од брата брат не гине.

Сјетите се, ко је Никшић? -
Црногорац  још до скора;
Братствам’ једним’ огњиште је
Још и данас Црна Гора

А други су Херцеговци,
Од приморског млоги града,
Који с мора српског дошли,
Кад млетачки лав завлада.

Ја не ратим с вама Турци! -
Са султаном у рат ја сам;
С тог вам јуче браћу врнух,
А низаме задржа’ сам.

Ви сједите дакле мирно,
И чекајте крај мегдану,
Док вам судбу мач одлучи
И да мени, ил’ султану.

У шехеру рахат да сте,
Накривите фес и чалме;
А с низамом и са градом
Ја ћу ласно, не призна л’ ме.

Послушат’ ме не хтједнете л’-
Ви гините, о грађани!
Под развале града ћете
Бити славно укопани!”

Кад Турцима књига дође,
Мучно им је млого било;
Виде праве р’јечи кнеза,
Ал’ их Турство заносило.

Па одговор кратки дају:
„Удри, кнеже, што мож’ боље!
Нека у крв град утоне,
Нека провр’је крвљу поље!

Јунак нема сто живота,
Ал’ тај један скупо даје.
Удри, кнеже, чекамо те,
Па нек живи ко остаје!”

Не потраја ни час један,
Када кнезу књига стиже,
А загрми топ од свуда
И над градом дим се диже.

Не потраје ни час један -
Стаде шкрипа танких кула,
Стаде цика јадне ђеце,
Лелек страшни тужних була.

Препаде се у град нејач,
А’ се Турчин не препада,
Већ дочека бој са бојем,
Каквог не би око града.

У пуцњави страшној пушке
Топовске се чују рике,
Ка’ војводе глас у боју,
Кад соколи убојнике.

Кршне горе силно тутње,
Ка’ да с’ кршећ’ из дна дижу,
А на оштрим врховима
Одјеци се громко стижу.

Дан немога већ бој страшни
Гледат’, те га преда ноћи.
Ноћ је вична грозам’ сваким -
И ову ће гледат’ моћи.