Здравица

Здравица

Узвија се свијет на све стране,

Ка’ вук када међу овце бане:

Што је било, те га помамило?

Топ пуче ли, сретоше л’ се мачи?

Ударили на слабије јачи?

Јесу јади, кад их изненади.

Чудо кажу, а ту чуда није:

У цара се весели и пије,

Цар здравицу Кнезу ни напија.

А царска се ријеч не завија.

Р’јеч је царска! - може л’ да не грми?

Восци возе куда крмар крми,

И р’јеч срца  - а коликог, Боже!

Тек це срцу, а ђе друго може!

А словенске колике су горе!

Могу л’ да се на тај глас не оре?

А славенска поља колика су!

Ваља да се том одзову гласу!

А славенских колко мора, рјека!

Узиграли, да што, од одјека!

Око овогг словенскога св’јета

И другог је туђег сијасета:

Њима звуци допаднули чудни.

Па гракнули људи, кано будни!

Чудо кажу, а ту чуда није!

Словенство се весели и пије,

На здравицу царску се одзива:

Боже, држ’ га силна, здрава, жива!

Симо Поповић

Глас Црногорца 02-VII-1889

Ваше Височанство!

Ваше Височанство!

Године су прошлост одаљиле,

Моја већ се у маглу завија;

У сјећању још тек животаре

Младости ми чеда најбујнија.

Слатке жеље провргле се у сан,

Смјеле тежње прошлу младост кажу:

Оне једна врх друге се пеле -

Сад на срцу ка’ обмане с’ слажу.

Строга зима заледи ријеку

Испод леда она исто тече;

Но човјеку све се замрзава,

Кад старости мркне хладно вече.

Сну се клоне и жеље и тежње

У сутону мог живота трудна,

Ал’ у срцу успомена једна

Још је вазда и жива и будна.

Ка’ свјетиљка у мору са стјене,

У пучини сад живота тија

Драги спомен моје мајке миле

Још ми вазда и пламти и сија.

Док ми бјеше у животу, мила,

Ја сам њојзи вазда био дјете;

Под сједином и сад се помладим

Кад год мисли њојзи ми полете.

Љубав мајке једина је љубав,

Што нам срце гријат не престаје;

Гроб и рани и заборав пружи, -

Љубав мајке мимо гроба траје!

Без радости остао сам многе

- Оне мину да се не поврате!

И без мајке! Али љубав њена, -

Очи њене свуђ ме мило прате!

И Твоја ће љубав с Тобом трајат, -

И Њена ће да над Тобом сјаје -

Загрљаја њеног нема само,

Ал мајчина љубав вазда траје.

Та Те жалост суминут не могла,

Што и пр’јесто најсретнији нађе.

Цијелом свијету сунце свјетлост даје -

Па и њена помрачења снађе.

Благо Сину, који мајку љуби!

Сретна мајка, која Сина роди!

Сина роду, да се Њиме слави,

Он да народ диже у слободи!

Улцињ, 1. фебруара 1895.

                                        Војвода Симо Поповић

Глас Црногорца 18-II-1895

Божји дар

Божји дар

Повратком послије тешке болијести,

Њезиног Височанства Књагиње

Милене У Црну Гору.

Није мука само рад мучења,

Но јунаку тврдо искушење;

Бог је не би Црној Гори дава’,

Да не љуби ово ломно ст’јење.

Кад је створи по замисли гордој

И задахну духом од горштака,

Мислио је: - у створења своја

Да ли нема већ штогођ једнака!

И Он пушти на њу муке сваке,

Да јој куша и снагу и миса’;

Он вјекове раствори ка’ књигу,

Мучења јој сва у њих записа.

И свуђ кад је плач и уздах чуо -

Црна Гора и тад орловала!

У мукама славила је Бога,

У највише - божју помоћ звала.

Па тад Црна Гора не јаокну,

Не јаокну - од бола не мога!

Ка’ ст’јење им скамењена ђеца

Само поглед дизаху пут Бога!

Искушење било је претешко,

Ал’ га воља не обдари света:

Здраву Мајку врну ђеци храброј -

Црна Гора Њу весело срета! ….

Није мука рад мучења само -

Више муке - искушења већа!

Ком за муке Бог удјели снагу -

Додјељена стоји том и срећа!

Улцињ, 17. аугуста 1891.

Симо Поповић

Глас Црногорца 24-VIII-1891.